Druženje nekadašnjih radnika zvorničke fabrike Vezionica

Nekad je bilo dobro danas ni posla ni penzija

Prije poslednjeg rata u Bosni i Hercegovini, u industrijskoj zoni u Karakaju, bilo je zaposleno blizu deset hiljada radnika. Ekonomska kriza i neuspjele privatizacije, učinile su da ih u današnje vrijeme, radi par hiljada, u fabrici glinice i u nekoliko privatnih preduzeća.

Jedna od onih firmi, koja je imala zapaženu ulogu u tekstilnoj industriji na nivou bivše Jugoslavije, bila je i fabrika veza „Vezionica“, koja je zapošljavala dvije hiljade radnika. Od 2003. godine, fabrika ne radi, a radnici su poslati na Biro za zapošljavanje.

Kako je u fabrici bila uglavnom mlađa radna snaga i u ogromnom broju žene, to većina nije stekla pravo na penziju.

Radne kolege iz pogona „Vezionica 3″ u kome je radilo 80 radnika, prošle godine su organizovali prvo druženje, na kome su se podsjetili na dane kada su radili i dobro zarađivali.

Ovih dana po drugi put su se sastali u restoranu „Šoja“ i uz ručak i neko piće, provele par prijatnih sati.

- Htjeli smo da se vidimo, raspitamo, ko se kako snašao u životu, kako su im porodice. Veoma mali broj nas je stekao pravo na penziju. Povoljna okolnost je da nam je povezan radni staž, pa sada većina čeka godine života da bi stekle kakvu takvu penziju. Mali broj od nas je našao posao u nekoj drugoj firmi, rekla nam je Dragica Mijatović,  jedan od organizatora ovog druženja, koja se nastavila baviti vezom uglavnom iz hobija uz neku minimalnu zaradu.

Saznali smo da većina bivših radnika „Vezionice“, kao i u drugim sredinama, živi od eventualne porodične penzije, od primanja muža ili žene, a vrlo rijetko su djeca ta koja pune porodične budžete.

- Ostala sam bez posla kao i ostale kolege. Zbog godina života, nemam uslova za penziju a porodica živi od muževljeve plate, rekla nam je Milada Reljić iz Malog Zvornika.

Od radnih kolega, Boro Ivanić je našao zaposlenje u „Telekomu“, a Brano Šakotić u „Profesionalnoj vatrogasnoj jedinici“.

Iako im nije lako, ne napušta ih vedar duh. Kako su nam rekli, i dok su radili bili su poznati po drugarstvu. Išli su jedni drugima na veselja, našli se kada je bilo teško.

I ovo drugo druženje je proteklo u dobrom raspoloženju, a na kraju obećaše – vidimo se dogodine. Možda neko i reguliše penziju, možda nađe i posao. Nadu im u svakom slučaju, niko ne može oduzeti.

Drago Gajić