Intervju: Dr Radenko Smiljanić, pisac, pjesnik i naučni radnik
VREME JE ZA NACIONALNI I DUHOVNI OPORAVAK
Naše prave ljudske vrednosti su odavno u zapećku, postali smo žrtve savremenog životnog stila koji nam se planski servira. Živimo neke tuđe živote i zato nas je sve manje. Krajnje je vreme da se osvestimo, kaže naš sugrađanin dr Radenko Smiljanić, u intervjuu za Srpski glas iz Melburna
Uskoro će se pojaviti vaš novi roman. Tema je ratna?
-Roman „Balkanskog prokletstva sinovi“ je vezan za posljednje balkansko ratno vreme, ali je dobar deo vezan za za sadašnjicu kao posledicu rata. Ovo je priča o mladićima koji su najlepši deo života protraćili na krvavim bosanskim ratištima. Njihova jedina krivica je bila to što su tamo rođeni i što su tamo živeli sa svojim porodicama kada je počeo rat. Dovijajući se kako znaju i umeju, pokušavaju da prežive, da spasu sebe, svoje porodice i svoja vekovna ognjišta. Trudio sam se da prikažem realne strahote rata i život u ratnom okruženju koji nije baš onakav kako ga prikazuju „rambo-filmovi“. Nadam se da ću kod čitalačke publike pokrenuti jedan novi vid razmišljanja o svemu.
Hoćete da kažete da je roman u stvari antiratni?
-Upravo tako. Pokušavam mlađim generacijama da pošaljem poruku o svim životnim besmislicama kojima nas „veliki“ truju dok se lično materijalno uzdižu. Naša nesreća(ili sreća) je u tome što smo potrošili predviđene žrtve za „velike ciljeve“. Vreme je da se nacionalno oporavimo.
U kom smislu?
-Prvenstveno u smislu duhovnog i kulturnog preporoda. Naše prave ljudske vrednosti su odavno u zapećku, postali smo žrtve savremenog životnog stila koji nam se planski servira. Živimo neke tuđe živote i zato nas je sve manje. Krajnje je vreme da se osvestimo.
Pre tri godine ste objavili roman „Enigma jedne knjiga i jednog kamena“. Roman je nagrađen,a u njemu ste se bavili fantastikom u okviru našeg podneblja.Šta vas je vodilo tokom pisanja?
-Sve skupa, mislim na pisanje, trajalo je skoro dve godine, ali ako bi se oduzeli prekidi koje sam pravio, onda bi to bilo bar tri puta kraće. Nekada sam prekidao zbog drugih obaveza, a nekada zbog same potrebe da se dodatno informišem i edukujem. To se prvenstveno odnosi na onaj deo „Enigme“ u stihovima. Tu sam morao što dublje da uđem u suštinu ljudskog postojanja i svega što nas okružuje, jer je njeno razotkrivanje i bilo moja osnovna vodilja tokom pisanja.
Sve vreme, u romanu, prožima se hrišćanstvo.Koliko se bavite tom temom u životu, ne samo u knjizi?
-Činjenica je da je neko ostavio deset božjih zapovesti, koji realno mogu da prekinu sva stradanja i patnje na ovoj planeti ako bi ih bar oni najuticajniji prihvatili kao lična pravila ponašanja. Međutim, to je retka pojava, ili se dešava kod manje uticajnih ljudi.Za sebe lično ne mogu da kažem da sam ih potpuno prihvatio kao stil života, ali se maksimalno trudim da im se što više približim. Kroz „Enigmu“ sam pokušao da skrenem pažnju na prolaznost i samo prividnu vrednost onog suvišnog dela materijalnog, za koje se ljudi grčevito bore svim sredstvima. I dalje tvrdim da su samo duhovne vrednosti trajne, sve ostalo je prolazno i varljivo.
Za vas kažu da ste jednako dobar pesnik koliko i pisac. U knjizi postoji i poezija. Da li to znači da se osećate više pesnikom nego piscem?
-Drago mi je da me tako prihvataju. Ja samo na svoj način reagujem na trenutne situacije u kojima se nalazim, pa bilo to prozom ili poezijom. Trudim se da pišem samo ako imam dobru inspiraciju, koja uglavnom dolazi spontano. Moram da priznam da sam počeo sa stihovima, ali se sa vremenom javila potreba da se kaže mnogo više, kada strofe i rime nisu bile dovoljne. U ovom romanu je sve u simbiozi, iako se deo u stihovima može posmatrati i čitati kao jedna celina.
Ipak, zbirku poezije ste objavili još kao student.Zbog čega tolika pauza?
-„Nemoć shvatanja“ sam objavio kada sam završio fakultet, a zatim je usledilo zaposlenje i osnivanje porodice, koje me je privremeno prizemljilo. Uloga muža i oca mi je oduzela mnogo vremena koje bih inače iskoristio za pisanje, ali mi je istovremeno poklonila drugi vid zadovoljstva i neku vrstu inspiracije. Čim bi se javljao višak vremena, nastavljao sam sa pisanjem. Tako je završena „Enigma jedne knjige i jednog kamena“, ali sam za njeno objavljivanje morao da pričekam bolja vremena. Sreća mi se osmehnula sa konkursom za Zlatni omnibus.
Svaki pisac ima svog uzora. Ko je vaš i koga bi izdvojili od savremenih pisaca?
-Ne mogu reći da imam jednog uzora. Volim, naročito stilom i porukom originalna dela, koja me teraju da ih pročitam u jednom dahu.Čitam različite žanrove, koji opet moraju da poseduju kvalitet.Ako bih izdvajao, onda su to sigurno Andrić, Crnjanski, Nušić, Njegoš, i drugi čija dela imaju neprolaznu vrednost. Što se tiče savremenih pisaca, povremeno naletim i na neki koja me baš onako pozitivno iznenade. Takav je recimo bio roman „Zavet“, koji me je baš oduševio.
Bili ste u ratu i proživeli sve strahote koje jedan rat nosi. Kako se prisećate tog perioda?
-Rat je najveća glupost koja čoveku može da padne na pamet. Prisiljeni da brane sebe i svoje porodice, mirni ljudi, seljaci, radnici i drugi pripadnici poštenog i normalnog sveta, postaju ratnici. Tako je i nastao roman „Balkanskog prokletstva sinovi“ koji će se uskoro pojaviti, i koji je vezan za to vreme. Često se zapitam da li su političari bili toliko nesposobni da probleme reše mirnim putem. Kada bi se oni koji povlače poteze u ime velikog broja ljudi, pre svake odluke spustili na nivo neiskvarenih osećanja pojedinaca, naročito nevine dece, drugačije bi sve bilo. Međutim, obično se gledaju neki viši ciljevi, koji ponekad nemaju veze sa zdravom pameću.
Pored književnog rada, bavite se i naučnim?
-Da, to je drugi deo mene. Osim što mi je to u opisu posla koji obavljam, volim da sam u toku trenutnih naučnih dostignuća u svetu, ali i kod nas. Nadam se da ću uspeti da dam nauci i svoj mali, ali lični doprinos. U saradnji sa mojim profesorima i kolegama po struci, do sada sam objavio priličan broj naučnih radova, od kojih su neki objavljeni u renomiranim međunarodnim časopisima i skupovima međunarodnog karaktera. Međutim, stalno imam osećaj kao da je to malo i da mogu daleko više. U kompaniji u kojoj sam trenutno zaposlen trudim se da se ne ističem previše, da radim timski. Izgleda da sam sazreo i postao svestan posledica koje ostavlja „trčanje pred rudom“. Videćemo kuda će me to odvesti.
Pored toliko poslova, pisanje, doktorat, kompanija u kojoj ste zaposleni, zatim porodica... Kako uspevate da se organizjete?
-Moram da priznam da smo često u problemu sa vremenom, ali porodica uvek mora da bude na prvom mestu, naročito deca. Oni imaju svoje potrebe i nisu dužni da trpe tamo nekog oca, koji ne zna za granice opuštenog funkcionisanja. Radimo skupa domaće zadatke, idemo na trčanje, pecanje... Srećna okolnost je to što smo supruga i ja kolege po struci i zanimanju, pa se razumemo i često dopunjujemo. U stvari, ceo moj dosadašnji život je jedan veliki roman, u čiji sam rezime smestio suprugu i njih dvoje, kao sastavne delove mog bića.
BOSANSKI LONAC
Kako danas gledate na taj razdor unutar BiH i šta mislite da je potrebno da se to ne bi ponovilo?
-Za ove prostore treba imati jak želudac. Jasno je da je situacija kompleksna, jer su na malom prostoru prisutne verske, kulturne, socijalne i sve ostale razlike. Dakle, pravi „bosanski lonac“. Međutim, može se reći da se nakon svog onog ratnog užasa, ponešto iskristalisalo i definisalo. To je možda i olakšavajuća okolnost, te se bar može naslutiti gde ko pripada. Ako se polazi od toga da svi dišemo, pijemo vodu i hranimo se, onda sledi da su i sve ostale naše potrebe slične, što je dovoljno da se razumemo i uvažavamo. Treba stalno raditi na tome da niko ne zagrize preveliki zalogaj. Pažnju stanovnika i Federacije i Republike Srpske treba stalno usmeravati na ekonomski razvoj, bolji standard, porodični ambijent, zatim na nužna, kulturna i sportska dešavanja. Sa vremenom rane će polako da zacele. Naravno, ovde je uvek prisutan uticaj velikih sila, ali eto, ja kažem da ne mora da bude presudan.
Slaviša Pavlović